Модерне сушаре су у почетку започеле са серијским{0}}управљаним фиксним-сушарама. Средином 19. века, употреба тунелских сушара означила је развој сушара од серијског до континуираног рада. Сушаре са ротационим бубњем боље су постигле мешање зрнатих материјала, побољшавајући капацитет и интензитет сушења. Неке индустрије су развиле сушаре са континуираним радом прилагођене њиховим специфичним захтевима, као што су ротационе бубњеве за сушење у текстилној и папирној индустрији.
Почетком 20. века, сушаре за распршивање су коришћене у производњи млека, пружајући моћан алат за-сушење течних материјала великих размера. Од 1940-их, са развојем технологије флуидизације, појавили су се високо{4}}интензитет, високо-производни флуидизовани слој и пнеуматске сушаре. У међувремену, сушење замрзавањем, зрачење и диелектричне сушаре обезбедиле су нове методе за испуњавање специјализованих захтева. Инфрацрвене и микроталасне сушаре почеле су да се развијају 1960-их.
Постоји много врста механичке опреме која се користи за операције сушења. Према радном притиску, могу се поделити на атмосферске и сушаре са смањеним-притиском (вакум). Према начину рада, могу се класификовати као серијски и континуирани. Према медијуму за сушење, то могу бити ваздух, димни гас или други медији за сушење. Према режиму кретања (кретање материјала и проток медија за сушење), они могу бити истовремени, противструјни, противструјни или попречни-.
На основу радног притиска, сушаре се деле на атмосферске сушаре и вакуумске сушаре. Рад под вакуумом може смањити парцијални притисак влажне паре у простору, убрзати процес сушења, снизити тачку кључања влаге и температуру сушења материјала и спречити да пара лако изађе. Због тога су вакуумске сушаре погодне за сушење топлотно{2}}осетљивих, лако оксидирајућих, експлозивних и токсичних материјала, као и за случајеве када је потребно повратити пару влаге.
